Покрет ђака социјалиста

UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Pokret đaka socijalista (1891-1904)
Pokret đaka socijalista (1891-1904)
dr Stevan Ignjić
Krajem XIX veka u Užicu nije bilo razvijene radničke klase. Težište socijalističkog
pokreta preneto je na užičku Realku. Školska omladina sve smelije i otvorenije istupa u
javnom i političkom životu. Vladalo je mišljenje da je “socijalizam svojstven mladosti”. To je
bio znak slobodoumnih shvatanja obrenovićevskoj Srbiji, u kojoj su političke i građanske
slobode gušene na svakom koraku.
Učenici Realke rano su doznali za napredna shvatanja i prihvatili socijalističke ideje
Svetozara Markovića, Mite Cenića i Vase Pelagića. Prilikom boravka na Zlatiboru, Mita
Cenić se i lično upoznao sa užičkim srednjoškolcima. Više znamo o vezama Vase Pelagića sa
đacima Gimnazije. Pelegić se dopisivao sa pojedinim gimnazistima, koji su od njega tražili
direktive za politički rad i socijalističku literaturu. Tako Stojan Ćosović, učenik Gimnazije,
piše Vasi Pelagiću 8. marta 1892. godine i traži da mu pošalje knjigu “Slovenska unija”. Iz
pisma se vidi da je V. Pelagić boravio u Prilikama kod Ivanjice i da je kod Jova Bojanovića
ostavio više primeraka “Narodnog učitelja”,što je trebalo da učenici Realke rasprodaju u
užičkom kraju.
Realka postaje “ognjište socijalističkih ideja u ovom kraju srpskog Sibira”. Ubrzo se
pročula “kao crvena škola”. Nedeljko Divac, nekadašnji njen đak, se seća: “Đački socijalizam
u užičkoj realci imao je za svoje predstavnike nekoliko najbistrijih učenika i prenošen je kao
predanje sa generacije na generaciju.” Mnogi nepodobni profesori i isključeni đaci počeli su
da dolaze u Užice. Toša Stojanović, pored ostalog, javlja bratu Ljubi 10. septembra 1895.
godine: “Iz raznih zavoda dolaze ovamo isterani učenici”.
Izgleda da je užički socijalista Miladin Radović socijalističku literaturu najviše
donosio u Realku. Povodom Čebinčeve afere 1894. godine, Radović je “zovnuo đake i kazao
im idite u podrum i koliko možete ponesite knjiga!” Radilo se u zabranjenim knjigama Vase
Pelagića, Svetozara Markovića, Mite Cenića, Dragiše Stanojevića. Zahvaljujući učenicima
Milivoju Tešoviću i Luki Mandiću, policija nije našla ništa sumnjivo u Radovićevoj kući.
Zabranjene knjige i listovi Socijal - demokrat, Zanatliski savez, i dalje “ulaze” u Gimnaziju.
To je zapazio i Milan Kapetanović, profesor Velike škole, kada je kao inspektor Ministarstva
prosvete dolazio u Užice. Govoreći o potrebi nastavnog kadra u Realci, on kaže: “Ja sam
uveren da bi ovde jedan dobra nastavnik muzike mnogo mogao koristiti, jer bi đaci svoje
slobodno vreme upotrebljavali, ne na čitanje Pelagićevog Narodnog učitelja, nego bi se
muzikom mnogo prijatnije zabavljali”.
Teški materijalni uslovi srednjoškolaca nužno su ih navodili na razmišljanje o boljem
životu. U školskom izveštaju za 1893. godinu stoji da u Realci 95 učenika živi pod vrlo
teškim uslovima. To je “krajnja sirotinja”, od koje je samo “dvadeset moglo naći
posluživanje”. Mnogi đaci “ne noće u varoši, već svakodnevno dolaze u školu iz obližnjih
sela”. Najbolju ilustraciju života većine učenika daje Dimitrije Tucović, koji govori o svome
starijem drugu Radovanu Dragoviću: “Hranio se suvom projom, ili samim krompirom, pa i
njih ima ili nema, noći je probdio u čitanju, sedeći na banku svoje siromašne sobice, kraj
male gasarice bez stakla, dotle je njegova majka u uglu sobe na razboju tkala tuđe platno.”
Sam Dragović piše da je “dolazio u 12 sati gladan iz škole u hladnu sobu, pojeo dva tri
zalogaja suve proje i begao iz sobe, jer je u njoj bilo hladnije no napolju... Go i bos išao i
molio đake” da mu daju knjige za učenje.
multisoft.rs
1
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Pokret đaka socijalista (1891-1904)
Užice, 1899
Članovi uprave đačke družine "Napredak", osnovane marta 1883. kasnije
poznate kao "gnezdo socijalizma". Stoje sleva: S. Hadžić, R. Dragović, D.
Tucović, S. Tucović, A. Lazarević i D. Đerić. Sede: E. Gavrilović, M.
Marković, P. Vujić, D. Šunderić.
(Narodni muzej - Užice)
Užička đačka družina “Napredak” ima najviše zasluga u okupljanju napredne
omladine i širenju socijalističkih ideja. Osnovana je 15. marta 1891. godine. U pravilima stoji
da je njen cilj “umno i moralno usavršavanje” članova, a pored toga i davanje materijalne
pomoći siromašnim učenicima. Organizacijom rukovode učenici, a Nastavnički savet, po
pravilu, delegira jednog člana u njeno rukovodstvo. Bez sumnje, određene zasluge za
formiranje ove đačke družine ima i Dragiša Lapčević, jedan od prvih socijalista u užičkom
kraju. U neobjavljenoj biografiji on podvlači, da je jedan od osnivača “Napretka” i da je lično
sudelovao u sastavljanju pravila ove đačke družine. Lapčevićeve navode potvrđuje izveštaj
Ministarstva prosvete od 24. januara 1906. godine od strane Miloša Adžića: “Ovom prilikom
uzimam slobodu izvestiti gospodina ministra da sam sada baš doznao da je klica socijalizma
ovih učenika /socijalista u jagodinskoj Učiteljskoj školi/ položena još u užičkoj realci, kada je
u Požegi bio G. Dragiša Lapčeviš, knjižar, koji je prepunio učeničku knjižnicu socijalističkim
spisima”.
Broj članova đačke družine iz godine u godinu raste. Javno istupanje pojedinih
članova na literatnim sastancima družine bilo je zapaženo i u školi i u gradu. Školske vlasti se
žale da je “u đačku družinu ušao socijalizam i to mrski i buntovnički”. Zato je uprava zavoda
dobila nalog od viših prosvetnih vlasti da “preuredi đačku družinu”. U tome je imala podršku
lokalnih organa vlasti. Do kraja 1895. godine ukinuta je Čitaonica, a dat je predlog da se iz
školske biblioteke izdvoje dela Svetozara Markovića, Mite Cenića i Dragiše Stanojevića.
Radovi Vase Pelagića izdvojeni su u školsku vitrinu na vidnom mestu. kada su učenici
prolazili hodnikom, direktor im je zajedljivo dobacivao: “Eno vam vašeg dragog Vase!” I
Radovan Dragović ističe teškoće kroz koje je prolazila đačka družina “Napredak”. “Mučili
smo se, krparili družinu, izlagali se opasnosti”. Ipak, “dok je bio u životu “Napredak”, dotle
je imalo smisla agitovati”. “Napredak” radi kao đačka družina do 1897. godine. Tada je
počela vladavina Valadana Đorđevića, đačka družina nije mogla opstati jer je bila
“ozloglašena zbog socijalizma”.
multisoft.rs
2
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Pokret đaka socijalista (1891-1904)
Užice, oko 1893
Radovan Dragović, kao učenik, jedan od
prvaka socijalističkog pokreta u Srbiji
(Multisoft)
U Realci je vladao veoma loš odnos između nastavnika i učenika. “U njoj /Realci/
vlada jezuistski duh. Gleda se da se učenik pretvori u prost aparat, koji prima, ali ne rasuđuje,
koji pamti, ali ne misli”. Bilo je i otvorenog podmićivanja i provociranja đaka od strane
pojedinih profesora. Socijal - demokrat ukazuje na tu pojavu: “Od nas /učenika/ hoće da
stvore podlace i špekulante. Gnušamo se od ovakog niskog i neodgovornog koraka od strane
naših vojnih vaspitača. Oni još ne znaju za oveštalu i veliku istinu da socijalizam nije bauk i
produkt usijane i neobuzdane fantazije kakavog bolesnog mozga, ni da je on neizbežna
nužnost”. Naravno, uprava škole pokušava da kaznama zaplaši učenike, da ih “odvrati od
politike”, od učešća u akcijama “Napretka”. To najbolje ilustruju sačuvani školski dokumenti.
Tako su na primer, u školskoj 1892/1893. godine od 322 đaka, koliko je pohađalo Realku,
kažnjena 162 učenika, od kojih je 17 isključeno iz škole.
Posle odlaska Milivoja Savića, prvog đaka socijaliste iz užičke Realke, u širenju
socijalističkih ideja ističe se Radovan Dragović. On je rođen “pod krševitim Zlatiborom”, u
siromašnoj porodici. Stanovao je u Jazovima, na periferiji grada. Siromašna kuća R.
Dragovića, u kojoj nije prestajao rad majčinog razboja, postala je stecište napredne
gimnazijske omladine. Dimitrije Tucivić podvlači da je u Dragovićevoj siromašnoj sobici,
kao đak Realke, “prvi put dobio knjigu na čitanje i čuo za socijalističku reč iz njegovih usta”.
Učenici Realke neobično cene Radovana Dragovića, kako zbog dobrog učenja, tako i
zbog srdačnih drugarskih odnosa. Nedeljko Divac, koji je bio đak Gimnazije, kaže da je
Radovan Dragović još u četvrtom razredu vodio žive naučne razgovore sa učenicima, obično
u šetnji vijugavim putem, što od korita Đetinje ide uz srtmo Zabučje. “ Dragović nije bio
nametljiv svojim poznavanjem socijalizma i materijalističkog pogleda na svet. “Miloš B.
Janković, govori o R. Dragoviću koa vatrenom socijalističkom agitatoru: “Kao đaku osnovne
škole pokazali su mu na Dragovića, kao na fenomen, koji može da dokaže da nema boga.
“Takođe i Dragiša Lapčević ističe Dragovića kao “nenadmašnog organizatora”, u đačkoj
družini “Napredak”.
Kao učenik Realke, Radovan Dragović uviđa da socijalizam teško prodire u zaostali
užički kraj jer “nema radničkog elementa, a bez koga se opstanak socijalizma ne može
zamisliti”. Očigledno nezadovoljan samo propagandom i agitacijom kroz đačku družinu
“Napredak”, želeći neposrednu akciju, Dragović kaže: “Dok sam bio mlad, krug agitacije je
multisoft.rs
3
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Pokret đaka socijalista (1891-1904)
jako ograničen. Pri tome se ja sam izlažem velikoj opasnosti da se ne isteram iz škole i time
ne prekinem i sam rad na socijalizmu”.
Školske vlasti veoma pažljivo motre na delatnost đaka socijalista. U svakom đačkom
postupku vide bune, nezadovoljstvo, zavere. Posebno direktor škole “uvek sanja o nekim
demonstracijama. Kad đak izađe pred njega, on mu kaže: Ti meni izgledaš demonstrativan”.
Pojedini profesori, katiheta Radulović, na primer, učenicima otvoreno prete žandarmima,
“koji će ih isprebijati”. Uprava Realke “zazire” čak i od odela koje đaci nose, “misleći da to
čine iz nekog načela”. Nekim prosvetnim radnicima bili su sumnjivi i oni učenici koji su
nosili narodna odela. Đaci sa velikim crnim šeširima na glavi smatrani su za glavne
buntovnike, Pelagićevce i nihiliste.
Godine 1896. Radovan Dragović, učenik VI razreda Realke, razboleo se od
tuberkuloze. Lečio se izvesno vreme, a onda napustio školu i otišao na izučavanje stolarskog
zanata, najpre u Zagreb 1897. godine, a zatim peške u Grac, gde se već nalazio njegov stariji
drug iz Gimnazije Milivoje Savić. Boraveći u inostranstvu, Dragović održava pismenu vezu
sa užičkim srednjoškolcima. Daje im savete i direktive za rad.
Posle Radovana Dragovića, Dimitrije Tucović postaje centralna politička ličnost u
Realci, Na žalost, o njegovoj delatnosti iz tog perioda nisu sačuvani potpuniji podaci. Sećanja
savremenika, Tucovićevih školskih drugova, su nejasna, nedovoljna, upropaštena. Ni
arhivska građa Realke više ne postoji. Izvesno je da je D. Tucović počeo da uči realku
školske 1893/1894. godine. Pored učenja i savlađivanja nastavnih sadržaja, Tucović se
oduševljava socijalističkim idejama, izrasta u snažnu revolucionarnu ličnost. Već u petom
razredu realke čita nemačke klasike i pravi teoretski časopis “Die Neue Zeit”, koji je tada
uživao veliku reputaciju u međunarodnom radničkom pokretu. Miloš B. Janković kaže da je
upoznao Tucovića na sednicama literarne družine “Napredak”. “U gimnaziji smo svi stajali
pod uticajem Tucovićeve socijalističke propagande. On je bio strasni diskutant, i mi mlađi
voleli smo da slušamo diskusije, koje je vodio sa svojim drugovima”.
Učenici Realke pod rukovodstvom Dimitrija Tucovića učestvuju u organizovanju
pojedinih akcija koje unose nemir u malograđansku sredinu grada na Đetinji. Grupa đaka
socijalista pokušava da se uključi u akciju radnika na organizovanju prvomajske proslave
1897. godine. Međutim, uoči dana proslave uprava škole je zabranila učenicima da defiluju u
prvomajskoj povorci. Kada su radnici u svečanoj koloni sa zastavama i parolama prolazili
pored zgrade Realke, pozdravila ih je grupa đaka, “koji nisu smeli učestvovati u proslavi
zbog školskih vlasti”. Umesto toga, oni su “podignuvši kape uzviknuli Živeli radnici! Živela
svest radnička!”
Iznenada, godine 1898, ministar prosvete Andra Đorđević je predložio vladi da se
ukine niz gimnazija u Srbiji, među njima i užička Realka. U zvaničnim krugovima vladalo je
mišljenje da “gimnazije odvraćaju omladinu od života i razvijanja ambicija za državnu
službu”. Na predlog vlade, Narodna skupština donela je 4.jula 1898. godine odluku da se
ukine Realka u Užicu. O tome je dato i službeno saopštenje. Međutim, iako pravi razlozi ove
odluke nisu dati, po načinu i brzini ovog rešenja moglo se zaključiti da je to urađeno radi
sprečavanja “užičkog radikalizma” i “socijalističke propovedi”.
multisoft.rs
4
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Pokret đaka socijalista (1891-1904)
Ukidanje Realke izazvalo je “buru negodovanja”. “Građani su kao ubijeni... Deca
dolaze do realke pa samo plaču”. Svi su shvatili da je to neka vrsta “političke kazne i
stranačke osvete, jer su birali radikalnog poslanika” /Mališu Atanackovića/. Užička
Užice, 1909
Venčanje Radojke i Milana Turudića.
(Narodni muzej - Užice)
srednjoškolska omladina na ovu odluku Ministarstva prosvete reaguje na svoj način.
Socijalistički orijentisani omladinci hteli su da pokažu javnosti da “realka nije nečujno
umrla”. U tome su se isticali učenici viših razreda: Dimitrije Tucović, Tasa Milojević, Sreten
Vukašinović i drugi. U trgovačkoj radnji Jelesija Gordića, na Lipi, oni su uz pomoć
trgovačkog pomoćnika Milana Turudića kupili nekoliko metara crnog platna, izrezali velika
slova od kartona, složili od njih reči i stihove na “zastavi prkosa i žalosti”. Zajedno sa crnom
zastavom istaknute su protestne parole na krovu Realke.
Povodom ovog događaja, vršilac dužnosti direktora Gimnazije Živko Petrović izvestio
je Ministarstvo prosvete: “Zastava je odmah skinuta, a g. okružni načelnik je poveo istragu da
bi saznao, koji je i na koji način to učinio i kakav mu je cilj bio. Ona /crna zastava/ je mogla
biti istaknuta, ili sinoć po mraku, ili jutros rano kroz tavan realke, nedovoljnom pažnjom
famulusa, jer su ključevi od ulaza u zgradu realke, od ulaza na tavan i ostalih odeljenja u
njegovim rukama. Lakšim izviđanjem ovoga, moglo je doprineti i to, što se zgrada opravlja,
pa su se ključevi morali nalaziti i u rukama majstora.” Nadalje, Petrović umoljava ministra da
ovu stvar ne primi ozbiljno, “jer je ona mogla proisteći iz đačke nerazmišljenosti, ili iz čije
pakosti”.
Posle ukidanja Realke, narod užičkog kraja “nije se dao pobediti”. Izabran je odbor za
osnivanje privatne gimnazije na čelu sa Aleksom Popovićem. Materijalna sredstva za rad
škole obezbedili su građani. Već do početka septembra 1898. godine upisan je 151 učenik.
Izgleda da su i nadležni uvideli nepromišljenost i političku štetu koja je izazvana udidanjem
Realke, zato je ubrzo doneto i formalno rešenje za rad privatne gimnazije. A od 1899. godine
škola je dobila naziv “Gimnazija vojvode Milana Obrenovića”.
Kada je počela sa radom privatna gimnazija, školske 1898/1899. godine, za direktora
ovoga zavoda postavljen je Vasa Filipović, otac Filipa Filipovića, osnivača Socijalističke
partije Jugoslavije /komunista/. Iako po političkim shvatanjima liberal, Vasa je bio tolerantan
u odnosu prema učenicima, voleo je naprednu omladinu. Filip Filipović, tada već formirani
multisoft.rs
5
UŽICE NEKAD I SAD
Užice u obnovljenoj Srbiji
Pokret đaka socijalista (1891-1904)
socijalista, pre odlaska u Rusiju 1899. godine dolazio je u Užice, i proveo ceo letnji raspust u
ovom gradu zajedno sa Dimitrijem Tucovićem. U prepisci porodice Filipović sačuvan je veći
broj Filipovih pisama iz Petrograda roditeljima, braći i sestri Dragi. U pismu sestri od 25.
januara 1900. Filip se interesuje za opšte političke prilike u Užicu. Možemo sa sigurnošću
konstatovati da je Filip Filipović prilikom dolaska u Užice imao prilike da razgovara sa
đacima socijalistima, posebno preko brata Steve, učenika Realke, Slično mišljenje zastupa i
Mihailo Todorović, koji je jedno vreme do prvog svetskog rata bio profesor užičke
Gimnazije.
Užice, oko 1888
Vasa Filipović, direktor Realke 1883-1888,
1899-1902.
(Multisoft)
Posle odlaska Dimitrija Tucovića iz Užica u Beograd 1899. godine, u Gimnaziju se
upisao, u peti razred, njegov drug u školi, a kasnije drug u partiji Dušan Popović. D. Popović
je došao u grad na Đetinju sa bratom Mirkom, koji je bio suplent Gimnazije. Godinu dana
kasnije u Užice se doselio i njihov otac Aleksa sa kđerkama Marom i Brankom. Istovremeno
je iz Kladova premešten u Užice i treći brat Čedomir, potporučnik. Dušan Popović završava u
Užicu peti i šesti razred gimnazije. Odmah je stupio u dodir sa naprednim učenicima, od
kojih je dobio “prvu političku orijentaciju” i stekao elementarna znanja o socijalističkom
pokretu. Nedeljko Divac, tadašnji đak Realke u Užicu, tvrdi da je Dušan Popović postao
socijalista pod njegovim uticajem i da je u ovom gradu, posle D. Tucovića, ostao kružok
učenika socijalista. S tim su saglasni i Radivoje Karadžić i Dragoljub Ilić. Međutim, pokret
đaka socijalista je posle odlaska Dušana Popovića iz Užica oslabio.
Iz godišnjeg izveštaja Gimnazije za školsu 1902/1903. godinu saznajemo da je đačka
družina “Napredak” obnovila rad. U organizaciji je radilo 55 redovnih i 62 pomažuća člana.
Postojala je i knjižnica, kojom je rukovodio Mirko Popović, profesor. Aktivnost “Napretka”
nije bila ograničena samo na kulturno-prosvetni rad, davanje priredaba, organizovanje
predavanja, literarnih sednica itd. U proslavi Prvoga maja 1902. godine učestvuju i
srednjoškolci zajedno sa radnicima. I kasnije đaci Gimnazije stoje uz radnike. Na primer, u
prvom štrajku radnika Tkačke radionice 1904. godine, učenici Gimnazije su okarakterisani
kao organizatori nereda i anarhije: “Nekoliko đaka, stoji u izveštaju uprave Tkačnice, koji se
rado zanimaju socijalističkim partijama, no intenzivnim radom, obmanuli su naše radnike.”
multisoft.rs
6