Žan-Kristof Godar (Jean-Christophe Goddard) FIHTE, ILI

Žan-Kristof Godar (Jean-Christophe Goddard) FIHTE, ILI

THEORIA 3
BIBLID 0351–2274 : (2012) : 55 : p. 45–53
UDK 14
Originalni naučni rad
Original Scientific Paper
Žan-Kristof Godar (Jean-Christophe Goddard)
FIHTE, ILI STALNA DOMORODAČKA REVOLUCIJA
APSTRAKT: Ovaj tekst polazi od strogo doslovnog tumačenja razlike između strane
zemlje (Ausland) i prvobitnog naroda (Urvolk), koju Fihte povlači na početku sedmog
Govora nemačkom narodu, i predlaže potpuno nov princip za čitanje Učenja o nauci
(Wissenschaftslehre). Neukorenjenosti (Nichtursprunglichkeit) stranca (Ausländer), u tekstu
je neposredno suprotstavljena doslovno domorodačka strana Urvolk, suštinski urođenička
strana svakog naroda čije postojanje nije samo činjeničko ili istorijsko, već je i genetičko,
odnosno u potpunosti određeno nematerijalnim, simboličkim i ne genealoškim praksama,
pomoću kojih on sebe, samo za sebe, zamišlja i oblikuje (sich bildet). Ta neprekidna
revolucija domorodačkog naroda jeste ono u šta Wissenschaftslehre, kao usmeni i isključivo
trenutni performans, koji ne opstaje ni u jednom tekstu već samo u usmenom ponavljanju,
hoće da inicira slušaoce. Višestruka izlaganja Wissenschaftslehre jesu, u stvarnosti, isto
toliko jedinstvenih, nesamerljivih poduhvata, koji se sastoje u aktivnom, dinamičnom i
kolektivnom eksperimentisanju, u sich bilden bez utemeljenja, oslobođenom svake ukočene
forme.
KLJUČNE REČI: Učenje o nauci, dogmatizam, ontologija, transcendentalizam, stran, ideologija, kolonizacija, domorodački, hibridizacija.
Na početku sedmog govora nemačkoj naciji, Fihte kaže nešto zaista posebno
što, pod uslovom da ga uzmemo za ozbiljno – a zašto ga ne bismo shvatili ozbiljno?
– baca novo svetlo na celo njegovo delo. Tu je, još jedanput, reč o ontološkoj razlici
koja služi kao osnova dve naučne tačke gledišta, dogmatizma i transcendentalizma.
Dve tačke gledišta, koje uopšte nisu dva moguća načina gledanja koja se nude
slobodnom izboru istog bića, nego dva odvojena života, dva viđenja koja odgovaraju dvama specifično različitim bićima. Dve perspektive, ne u relativističkom perspektivističkom smislu, gde je u pitanju raznolikost pogleda usmerenih na isto, nego
u smislu dva viđenja, dve tvorevine znanja i svesti, koje ukazuju na razliku u
samim viđenim stvarima. Zato ne bismo mogli da promenimo perspektivu, da
vidimo ono što drugi vidi, osim ako se ne pretvorimo u drugoga – ako zaista ne
postanemo drugo biće, ne drugo biće u okrilju iste ljudskosti, nego biće jedne druge
ljudskosti. Upravo tako treba shvatiti «Solltest du anders sehen, so müsstest du erst
46
Žan-Kristof Godar
anders werden»1 («Ako bi trebalo da vidiš drugačije, onda bi prvo trebalo da
postaneš drugi») iz sedmog govora: povezujući ga sa nizom iskaza, koji kroz čitavo
delo suprotstavljaju dve ljudskosti, antičku i modernu, vlasničku i nevlasničku, itd.,
ne kao istorijsku ili društvenu podelu, već kao razliku bića.
Problem koji se postavlja i koji Wissenschaftslehre, kao praksa uvođenja (Anweisung) u novi život (u transcendentalnu filozofiju), mora da reši, jeste problem
transformacije, postajanja, prelaza od jednog viđenja na drugo, kao na viđenje neke
druge vrste, nekog drugog bića. Teškoća koju pridajem Wissenschaftslehre-u,
ukoliko treba da vodi ovo uvođenje, biće da pronađe put stvarnog kontinuiteta
između dva polarizovana i neistovetna termina koja su dve ljudskosti, da praktično
depolarizuje njihovu ontološku polarnost. Transcendentalna filozofija nije ni po
čemu, kao što se verovalo, i kako se još na neki način veruje, doktrina čija bi se
vrednost merila aršinima očekivanja spekulativnog uma; ona je nerazdvojiva od
ovog iskustva depolarizacije i transformisanja, koje nema mnogo toga zajedničkog
sa spekulacijom i angažuje druge moći.
Na početku sedmog govora nemačkoj naciji, antropo-ontološka razlika suprotstavlja intimno biće Ausland-a biću Urvolk-a. Dva termina koja treba prevesti
bukvalno, ako želimo da izbegnemo svu nepotrebnu ideološku komplikaciju.
Ausland označava ono što je smešteno van zemlje; Urvolk označava domorodački,
urođenički narod. Sam polaritet se struktuira u događaju koji sačinjava invazija na
teritoriju od strane spoljašnje sile i pokoravanje domorodaca od strane osvajača. On
je izvorno izraz odnosa dominacije.
Ali on takođe dobija suštinsku dimenziju – dokaz da invazija ne zaodeva samo
karakter kontingentog događaja, već uključuje i radikalniju razliku, misao koju povlači plutajući događaj, koja se koleba između istorijske slučajnosti i nepromenljivih određenja, između događaja i strukture, na jednakom rastojanju od oba:
osvajač, Ausland, je, zato što dolazi spolja, izvan Land-a da bi ga osvojio, takođe i
Nichtursprunglichkeit, negacija domorodačkog principa. On je po svojoj suštini neurođen, ne u smislu da je došao sa drugog mesta, da ima drugo geografsko poreklo,
nego je, zato što je ontološki stran svakoj genezi, svakom posredovanju – da upotrebimo Fihteovu leksemu, bez «Durch». Osvajač, koji uvek dolazi niotkud i
brutalnom činjenicom svog čina invazije poništava svako poreklo, svaku izvornost
ili urođenost – on ima samo činjeničko postojanje.
Nasuprot tome, Urvolk označava narod, svaki narod, utoliko što, da bi bio narod, on nužno mora da bude urođen, prvobitan, izvoran – utoliko što njegovo biće
nije samo «činjeničko» ili «istorijsko», kao što je biće osvajačke kolonijalne ili
imperijalne vojske, državne administracije, itd., nego je «genetičko», to jest, potpuno sačinjeno od simboličkih posredovanja preko kojih se ono samo prikazuje i
1 Reden an die deutsche Nation, Meiner, 2008, p. 109
Fihte, ili stalna domorodačka revolucija
47
formira (sich bildet), za sebe (Fihteov pojam «geneze» je tako ispražnjen od svakog
genealoškog značenja).
Jer, polarni termini nisu simetrični: ako se Ausland konstituiše na osnovu
prelaska spoljašnje granice od strane imperijalne vojske, Urvolk, domorodac, ne
shvata se u odnosu na spoljašnju, nego na «unutrašnju» granicu. Ako je domorodac
zaista prvi stanovnik, to nije u smislu da su njegovi preci prvi zauzeli prostor
ograničen prirodnim granicama. «Prvi» radije određuje način na koji on naseljava
mesto – a «naseljavati» ne znači «zauzeti». Stanovanje je prvo, a Urvolk je prvi
narod, u tom smislu da se mesto, teritorija, koja formira svoju naciju, zaista rađa
njegovim naseljavanjem. Ovo naseljavanje, nasuprot državnom vojnom zauzimanju, koje prisvaja prirodno prostranstvo narušavajući spoljnu granicu, nije ekstenzivno, nego je intenzivno. Nije dovoljno reći da je unutrašnja granica jezička,
duhovna i moralna; treba dodati, kao što je to izvanredno zapazio Etjen Balibar
(Etienne Balibar), da je prvobitni život naroda, njegov jezički, duhovni i moralni
život, suštinski «kretanje kontinuiranog formiranja (Bildung), praktične aktivnosti
(Tätigkeit), prevazilaženja svega što je dato, i određeno kao datost (Etwas)»:
«stalna unutrašnja revolucija».
Nije dovoljno ni reći da je pojam Urvolk tako ispražnjen od svakog naturalističkog sadržaja. Treba, još radikalnije, podvući i to da on čisto i jasno raskida sa
modernom naturalističkom ontologijom, ukoliko se ona određuje suprotstavljanjem
zajedničke fizičke spoljašnjosti i mnoštva psihičkih unutrašnjosti: polarnost spoljašnje i unutrašnje granice nema u stvari veze sa takvom podelom između fizičkog i
psihičkog. Unutrašnjost domorodačkog naroda nije privatnost koja je nenarušiva
oružanom silom osvajača, zato što bi se nalazila izvan fizičkog postojanja, na ravni
bića gde materijalno nasilje nema uticaj. Njegova unutrašnjost, njegov «in sich», ne
shvata se kao povlačenje u sebe ili kao prevazilaženje postojanja u svetu, već, suprotno tome, kao praktično angažovanje, kao potvrđivanje prvenstva praktične
egzistencije na ovom svetu. Unutrašnjost domorodačkog naroda je kontinuirano
samoobrazovanje sebe; ona čini jedno sa njegovim potpuno izvornim, genetičkim
bićem. A ovo samoobrazovanje je nerazdvojivo od njene praktične aktivnosti, to
jest od njenih praksi, za koje možemo da kažemo da su «nematerijalne» samo ukoliko čine ono što zovemo «nematerijalnom baštinom», to jest, živu simboličku
kulturu, u stalnom transformisanju, koja ne dozvoljava da se skameni i prenosi ni u
jednom zaustavljenom obliku; kao skup simboličkih nematerijalnih praksi, domorodačka unutrašnjost ostvaruje u svakom od svojih činova neposredno jedinstvo
fizičkog i psihičkog.
S ove tačke gledišta je značajno i savršeno koherentno da Wissenschaftslehre,
učenje životu koje je Fihte namenio filozofima, eksplicitno odbija da bude «knjiga»; njegovo usmeno prenošenje – i njegovo slušanje za vreme trajanja predavanja
– čak je sine qua non uslov njegovog shvatanja i delotvornosti. Bili prijatelji ili
48
Žan-Kristof Godar
neprijatelji, ako filozofi-pisci, koji su pisali o Wissenschaftslehre, nisu mogli da se
uzdignu do pojma koji je o njemu imao Fihte, to je upravo zato što su pisci i zato
što su pisali o njemu. Samo su slušaoci Wissenschaftslehre, ukoliko nisu pisali
(«die aber nicht geschrieben»), prema Fihteu, u stanju da pristupe, ne samo pojmu
koji on sam ima, nego jednom uzvišenijem pojmu Wissenschaftslehre, nego što je
njegov. Izjava koja zaslužuje da je proučavanja Fihtea ozbiljno uzmu u obzir,
ukoliko obavezuje da se ponovo razmotri status teksta na koji se oslanja naučni
komentar Wissenschaftslehre-a: to je pisani trag usmenog, nužno usmenog izvođenja, koje ne opstaje ni u jednom tekstu, nego samo u svom usmenom ponavljanju
od strane Wissenschaftslehrer-a ili njegovih slušalaca.
To nam izlaganje koje je Fihte neprekidno iz godine u godinu, a ponekad i više
puta godišnje ponavljao, prikazuje ne kao neprekidnu preradu istog, kao uzastopna
približavanja koja manje ili više dovode do istog ostvarenja, već kao neprekidnu
praksu usmenog dela koje je suštinski nepostojano, nesavršeno, nedovršeno, zato
što odbacuje samu postojanost i dovršenje koje očekuje doktrinarna nauka koja
brine o tome da u korist akademskim institucijama pruži istorijsku predstavu događaja misli koja je filozofska misao, koja u potpunosti može pismeno (schriftlich)
da se prenese.
Uopšteno gledano, da bi se ispravno govorilo o Fihteu, trebalo bi napustiti sve
lažne probleme koje je naučna kritika veštački konstruisala da bi njegovom delu
dala istorijsko-činjeničku dimenziju: problem da li je učenje jedinstveno ili ne,
problem njegove evolucije ili njegovih preokreta kroz različite sekvence njegovog
stvaranja (jenski period, srednji period, pozni period), problem povezivanja sa
Kantovim transcendentalizmom ili rajnskom mistikom, problem njegovog pripadanja revolucionarnom ili reakcionarnom taboru, itd. Wissenschaftslehre nema istoriju. Dovedeno u svoju vlastitu dimenziju nematerijalne prakse, to jest u ono što
smo identifikovali kao njegovu domorodačku dimenziju, Wissenschaftslehre, ili
pre, mnoga Wissenschaftslehre, iz kojih se ono sastoji, toliko su jedinstveni, nesamerljivi putevi, potpuno stvoreni iz problema koji pružaju svoje podsticaje aktivnim, dinamičkim, kolektivnim eksperimentima.
Wissenschaftslehre ne dozvoljava da se svede na ograničene sheme ili strukture. Ono, naravno, ne prestaje da poseže za dijagramima; ali njegove sheme (tipa:
xyz.A SD, B-L-S, itd.) nisu ni po čemu statičke forme koje organizuju sadržaje
jednog učenja i olakšavaju njegovo tumačenje. Tečne, intuitivne forme, stvorene u
međuvrsnom prelazu od jednog pogleda na drugi, dijagrami se ne održavaju izvan
momenta u kome, u toku predavanja, zahtevaju kolektivno viđenje, koje je i samo u
neprekidnom samoformiranju. Njihovo značenje mora da ostane neodređeno, neodlučeno, a pažnja koja im se pruža mora da bude kao ona koju priznajemo skicama, već otvorena za njihovu promenu koja dolazi i nosi novo viđenje; ovde ostaje
suštinska transformacija viđenja koja je nerazdvojna od postajanja drugim. Sheme,
Fihte, ili stalna domorodačka revolucija
49
slike, dijagrami, koje Wissenschaftslehre mobiliše, u stvari su više događaji nego
strukture. Stvoreni iskustvom antropo-ontološke transformacije u čemu se sastoji
Wissenschaftslehre, oni izražavaju odnos sila prisutnih u ovom iskustvu – napetost
između životnog i smrtonosnog, centripetalnog i centrifugalnog, itd. – i odmah zaodevaju dramatičnu dimenziju; oni su događaji kojima se konstruiše nestabilna, genetička struktura pripovedanja, kojim Wissenschaftslehrer pokušava da održi svoje
obećanje, da učini vidljivim još neviđene stvari.
Kretanje neprekidnog obrazovanja, živa reč, suštinski putujuća, koja stvara istoriju, a nema istoriju, koja mora da se uhvati u trenutku kada je stvara, pretvaranje prostora koji je ustanovljen (od strane pisanja i akademskih ustanova znanja), u
vreme koje ustanovljava, to jest u budućnost – tako da razumeti je, naprosto znači
praktikovati je, kroz ponavljanje putujućeg procesa, novog zajedničkog putovanja –
Wissenschaftslehre predstavlja obeležja domorodačke misli. Teško je bilo razumeti
smisao Soll, («ako treba»), koji uslovljava celinu njegovog postupanja; on znači
njegovu eksperimentalnu prirodu, njegov isključivo problematički način, nemogućnost da se njegovi iskazi svedu na aksiomatiku ili kategorički aparat, počevši od
kojih bi oni mogli da se ponove, nezavisno od pojedinačnih problema na koje
odgovaraju i koji se pojavljuju tokom eksperimenta. S ove tačke gledišta, značajno
je da se akademsko tumačenje Wissenschaftslehre trudi da formalizuje istraživanje
tako što prati lutajući tok slika kroz koji se ovo istraživanje obavlja, i podvrgava ih
svom u suštini državnom modelu umnosti. Ono ih formalizuje tako što ih deli na
uzastopne sekvence i izmišlja potpuno lažni problem-prepreku tačnog broja sekvenci koje mogu da se odrede, i koji je postao krst tumača. Nema drugog puta za
takvo akademsko zarobljavanje osim da se sruši domorodački model, da se eksperimentalno majstorisanje, koje se sastoji u pravljenju (neprecizne) strukture od
događaja, zameni konstrukcijom (precizne) strukture koja može da stvara istoriju,
to jest ne da stvara istoriju (grupe, nepostojane kolektivne subjektivnosti, plemena
(Stamm), ili manjine), nego da čini događaj u opštoj istoriji filozofije. Srećom,
takav pokušaj je uvek bio manje ili više neuspešan, što je obavezan komentar svih
istoričara nemačkog idealizma i svih antologičara, pa Wissenschaftslehre, uprkos
naporima akademaca, ostaje marginalan doprinos istoriji misli, koji teško može da
se prihvati.
Antropologija Govora nemačkoj naciji dozvoljava da se bolje shvati u kojoj
meri je Wissenschaftslehre neprijatnost za univerzitetsku istoriografiju filozofije.
Wissenschaftslehre, u trenutku utemeljenja intelektualne istorije savremene Evrope
(u trenutku jednog od njegovih najmoćnijih pokreta univerzalizacije), potvrđuje prisustvo hibridnog oblika misli, koji u okviru univerzitetskog stvaranja, i u kontekstu
širokog programa izmene oblika zapadne racionalnosti, ostvaruje obeležja primitivne ili divlje misli: mnoštvo ljudskosti ili međuvrsni perspektivizam, genetičku
moć slike koja nije ni predstavnička ni kolektivna, sklepavanje nepostojanih stru-
50
Žan-Kristof Godar
ktura pomoću događaja. Savremena etnologija je ove odlike identifikovala kao
svojstvene određenim radnjama – žrtvovanju (Viveiros de Castro), tehnologiji sna
(Glowczewski), mitogenezi (Levi-Strauss) – koje su zaista bile uočene, i to posebno kod nekih urođeničkih naroda, američkih Indijanaca ili Australijanaca. Uopšte, međutim, ne iznenađuje da takvi postupci, koji su kod ovih naroda uzeli oblik
toliko složenih i suptilnih praksi, kao što je praksa Wissenschaftslehre, mogu da
uspeju u našim umerenim sredinama, gde modernost nije bila ništa drugo do ustav
(Latour) čija je svrha da se bori protiv naših vlastitih hibridnosti, a naročito protiv
svih onih koje nisu mogle a da ne proisteknu iz kolonijalne pripovesti. Jedino što je
za nas ovde značajno jeste jedinstven zahtev za sličnim radnjama, koji postavlja
Fihteovo delo, kao radnjama koje mogu da oslobode misao od dominacije ontološkog (dogmatičkog) modela, koji je skoro bez izuzetka usvojila čitava zapadna
filozofija.
*
Odista, u opisu filozofije Ausland-a, koji pruža sedmi govor nemačkoj naciji,
lako prepoznajemo glavne odlike zapadne filozofije. Ausland je i ovde prisno
povezan sa principom teritorijalnosti: njegova suština (Wessen) je, kaže Fihte, u
tome da veruje u postojanje granice koja ne može da se pređe, koja razdvaja bilo
koju konačnu, nepromenljivu, utvrđenu i postojanu tačku od fluidne i slobodne igre
života, i u tome da ne može više ništa da veruje i da misli a da ne pretpostavi jednu
takvu granicu. Nasuprot unutrašnjoj granici koja određuje isključivo genetski identitet u nastajanju domorodačkog naroda, ontološka granica koju pretpostavlja Ausland je tu prevashodno da bi sačuvala ono postojano od prelivanja, od oticanja
života u njemu – da ga zaštiti od toga da se smrt (prvobitna skamenjenost) ne zarazi
životom.
Upravo od ove granice se dopušta Napoleonovo nasilje, koje gazi unutrašnju
društvenost narodâ u ime opštih i nepromenljivih principa Revolucije. Takođe, nasilje Ausland-a, očigledno u vojnom zauzimanju, prevashodno se vrši nad duhovima tako što se širi jedna doxa – to jest, kao ideologija. Ova ponižavajuća ideologija
paranoične suštine, koja suprotstavlja slobodnom toku razlika nepromenljivi identitet totalnog i statičnog predmeta («ein Stehendes», «ein festes Sein»), izražava se,
takođe, nezavisno od Napoleonovog vojnog poduhvata, u najboljem nemačkom filozofskom stvaralaštvu iz vremena Govorâ nemačkoj naciji: pod uticajem Auslanda, potčinjeno privlačnosti Nepokretnog – težeći inertnosti – ono «želi» (will), zapaža Fihte, naučni oblik, jedinstvo, stvarnost i suštinu; okrećući se od pojave (od
događaja) ono «želi» nepomičnu osnovu (Grundlage) na kojoj ova počiva. U svim
ovim tačkama, odlučna u svojoj volji za nepokretnošću, imajući korist od napretka
Fihte, ili stalna domorodačka revolucija
51
koji je Ausland već postigao, nemačka filozofija dobija za pravo (hat recht) i
daleko prevazilazi dominantnu filozofiju Ausland-a, budući da je dublja i doslednija u pogledu Ausländerei-a, dok pokoravanje ide onoliko daleko koliko je moguće u
kolonijalnom kontekstu, u kom, napustivši svoje sopstvene prakse, kolonizovani
postaje odličan u praksama kolonizatora. Pošto život više ne podržava sam sebe,
kao u svojoj domorodačkoj dimenziji, misao, koja je tako podređena istoj stvari
kojoj se, uostalom, podređuje i sam kolonizator, prevashodno nastoji da životu dodeli «nosioca» (Träger) i «oslonac» (Stütze). Filozofija, koja se otuđuje u potrebi da
bude nošena, autoritarno nameće nužnost takvog nošenja onome čemu je dovoljan
život.
Ovome se suprotstavlja prava filozofija koja je, pošto je stigla do kraja same
sebe, prodrla u «jezgro» (Kern) pojave, i proizilazi iz «jednog i čistog» božanskog
života. To jest, ne iz života ujedinjenog pod jednim principom – života sadržanog s
ove strane granice koja zadržava njegov tok, koji preti da se uvuče u njen sopstveni
nepokretni supstrat – nego iz života kao jednostavnog života (als Leben schlechtweg), koji ostaje uvek jedan, to jest «neki život», a da nije život tog i tog pojedinca, to jest formiranog postojanog subjekta, i sastoji se u stalnim ritmičnim otkucajima otvaranja i zatvaranja, arsis i thesis, određenja i neodređenosti, čime se
vrši neprekidna delatnost formiranja, beskonačni sich bilden domorodačkog naroda.
Nemačkoj filozofiji, odnosno onome što smo navikli da smatramo nemačkom
filozofijom i na šta gledamo kao na primer pojave nacionalne filozofije na početku
XIX veka, u stvari nedostaje ono nemačko. To je strana misao potpuno podređena
prestižu Nepokretnog i zahtevima koje ovaj idol postavlja pred nju, koju Bergson u
četvrtom poglavlju Stvaralačke evolucije određuje kao grčki sindrom. To je misao
koja negira sav nacionalni život u pravom smislu reči, to jest, život nacije bez
države, koji je jednak stalnom simboličkom izumevanju naroda od strane sebe
samoga.
Ali, kako onda razumeti da Wissenschaftslehre, koje pretenduje da bude ta istinski nacionalna i domorodačka filozofija, s druge strane toliko zadovoljava zahteve koje postavlja Ausland (naučni oblik, ostvarenje jedinstva, nepromenljivo utemeljenje promenljivog, određenje bića koje nosi celokupnu stvarnost), da smo ozbiljno mogli da posvetimo čitava dela načinu na koji ih ispunjava? Ovde nije dovoljno optužiti zarobljavanje Wissenschaftslehre od strane akademske institucije.
Wissenschaftslehre uvek počinje bavljenjem pitanjima koja interesuju filozofe.
Njegov cilj je da ih uvede u život i za njega ne postoji drugi način, druga pedagogija, osim da započne iz početka filozofski projekat, na način koji je ovome primeren,
i da ga dovede do kraja. Misao ne možemo dekolonizovati ako ne nastanjujemo
strukture kolonizovane misli. Dekolonizacija ne vraća u domorodačko postojanje,
kao u čistotu prvobitnog stanja, do koga se može dospeti prostim oduzimanjem
svega što mu je pridodato. Ona je nužno proces hibridizacije. Nemački starose-
52
Žan-Kristof Godar
delac, koji je izvrstan u akademskom istraživanju jedinstva, već je, u jednom smislu, mešovito biće. Ova mešovitost mora da se učini očiglednom, i upravo počev od
nje treba da se izvede dekolonizujuća hibridizacija: da se, nasuprot akademskoj
izvanrednosti, postigne autentično domorodačka praksa, koja će zameniti ausländisch praksu filozofije Ausland-a. Wissenschaftslehre, koje na kategorije misli
Ausland-a, primenjuje način koji je u isto vreme genetički, problematički i dramatički, jeste takva praksa.
Filozof koji je otuđen u transcendentnoj, kraljevskoj figuri Jednog bez života,
pronalazi u Wissenschaftslehre nešto što podseća na njegovo sopstveno verovanje,
ali što ipak ne uspeva potpuno da izjednači sa njim. Stvar je u tome što Wissenschaftslehrer više ne podražava, kao njegovi nemački savremenici, kraljevsku
nauku Ausland-a. On nju igra, kao što se igra uloga, i na teatralan «als» («kao»)
način redom skuplja kategorije ove nauke, kako bi ih uveo u trans u kojem njihove
teoretske pretenzije propadaju, i one više ne uspevaju da formiraju nikakav trajni
pojmovni aparat, već odstupaju pred unutrašnjim jedinstvom pojave. Dekolonizacija se ovde sastoji u uzimanju samih elemenata ausländisch nauke kao oslonca za
transformaciju pogleda i iskustvo postajanja drugim. Kao Rušovi (Rouch) likovi iz
cinéma-vérité, Wissenschaftslehrer raspolaže samo elementima koje mu pruža kolonijalni poredak kada sebi izmišlja simbolički identitet drugačiji od onog koji mu
taj poredak dodeljuje. On s njima treba da majstoriše, putuje, eksperimentiše. Aktivna hibridizacija koju praktikuje Wissenschaftslehrer primenjuje se samo na ove
elemente, i sastoji se u hibridizaciji Ausland-a, u njegovom rušenju na domorodački
način – u tome da se on navede da sam doprinese onome čemu se suprotstavlja
celim svojim bićem: oslobođenju jednostavnog života, divljeg života, bez oslonca i
dovoljnog sebi.
Jean-Christophe Goddard
Université de Toulouse le Mirail,
ERRAPHIS, Europhilosophie
Sa francuskog prevela Jovana Ćirić
Fihte, ili stalna domorodačka revolucija
53
Jean-Christophe Goddard
Fichte or the Permanent Aboriginal Revolution
(Résumé)
L'article se propose, à partir d'une interprétation strictement littérale de la différence
anthropologique que fait Fichte au début du septième discours des "Discours à la nation
allemande" entre l’"Ausland" et l’"Urvolk", d'engager un principe de lecture entièrement
renouvelé de la "Wissenschaftslehre". A la "Nichtursprunglichkeit" de l'"Ausländer",
l'article oppose la dimension littéralement aborigène de l'"Urvolk", la dimension essentiellement native de tout peuple dans la mesure où son être n’est pas seulement factuel ou
historique, mais génétique, c’est-à-dire est intégralement constitué par les pratiques
symboliques, immatérielles, non généalogiques, à travers lesquelles il s’imagine et se forme
("sich bildet") continûment lui-même pour lui-même. Cette révolution permanente du
peuple aborigène est ce à quoi la "Wissenschaftslehre", en tant que performance orale et
purement actuelle, qui ne survit dans aucun texte, mais dans sa seule reprise orale, se
propose d'initier ses auditeurs. Les multiples exposés de la "Wissenschaftslehre" étant, en
réalité, autant de parcours uniques, incommensurables, consistant dans des expérimentations actives, dynamiques et collectives, d'un "sich bilden" sans fondement et libre de toute
forme arrêtée.
MOTS CLÉS: dogmatisme, ontologie, transcendentalisme, idéologie, colonisation,
révolution aborigène, hybridation.